Плава гробница

Засто сам насликао ову слику?

Да сваки Србин од свега што га одсликава буде у раму самопоштовања и поноса. Бити Србин у свим временима је чудна комбинација умећа преживљавања свих неправди и кратког памћења шта се све збило у прошлости.
За све сто нам се данас дешава кључ је у оном што је већ било а данас је кључ у оном што ће тек бити. Кад би сваки Србин умео да раздвоји све оно што је спојено у њему , сигурно више не би био Србин.
И зато питам Србина у себи. Одкуд ти то да лако заборавиш: јефтино потросе-не српске главе, пререзане вратове, нерођену децу, сасечену младост у ратовима који су се могли избеци, вешања мајки сестара и девојака, замки разнонаменских, што крвљу својом плацаш проливање туђе крви, лицемерје које никад нецеш схватити, мржњу оних који виде да си бољи од њих, да му опростиш што је твом прадеди вадио очи као да отвара остриге и да и то заборавиш,то сто правиш братство и јединство са твојим крвником који држи каму иза леђа,то што верујешда не може да ти се деси оно што ти не можешдругом урадити, то што зинеш од чуда шта се збива у судару лажи и невиности, то што сво зло које трпиш мора да буде баш у твојој авлији, то што себе питаш стално зашто?,зашто ти се баш све понавља, зашто многи из твог рода одоше од мајке Србије да свој дом свију негде далеко, да понесу семку Србије и да је умноже с другима а да опет унуци њихови осећају зов Србије,и опет зашто, зашто? Зашто ти никада неце бити јасно зашто оволико разбацаних костију далеко од мајке Србије.
Овом сликом си направио копчу у времену једног века и у простору ода-вде до Крфа и обрнуто али све што смо сви итгубили одкорачало је с временом право у ненадокнадивост мој Мирославе Радовићу.

ПЛАВА  ГРОБНИЦА

103 цм x 103 цм

уље на платну , комбинована техника

аутор : Мирослав Радовић

Вечити симбол нашег пострадања

- гледајући једну слику -

Стојим сам испред једне необичне слике. Великог  формата , репрезентативно опремљена , са јасним националним знамењима. Слика која има главну страну и ону другу , не мање значајну и не мање потресну. Слика која је симбол . Зове се једноставно – „Плава гробница“ .

На главној страни , небо , на коме  више од осам хиљада белих звездица  представљају  душе српских мученика спуштених у модрину Јонског мора , спаја се са морем на  коме се виде две лађе – стара галија и ратни брод из Великог рата , са обрисима острва Вида којег као да придражава рука палог српског несрећника , која вири из воде.

А онда , испод  скоро оштре границе самог мора – Плава гробница. На дну разасути  крстови , кости, лобање , свако тело као да прича своју причу. У центру тог стравичног пејзажа , људски торзо без меса и коже , са главом без косе , на лицу – сузе . На грудима торза – четири медаље , као усмерење за четири стане света . Руке подигнуте у вис – као да вапи и моли. Молитва једног умрлог као ирационални израз патње. На дну , кости, кости , кости . И по нека шкољка.

Реалност слике појачавају детаљи донети са грчке обале : облутак са природним крстом је са Крфа , испод њега је камен са Вида , морска вода из Плаве гробнице, шкољке.  И као што на дну тог светог тла , леже измешани несрећници  из свих делова Србије, и грумени земље који су симболично ту , измешани су  од делића тла из Отаџбине, са гробова : песника Милутина Бојића,  војводе Живојина Мишића , чувене Милунке Савић , , генерала Петра Бојовића ,  земље поред  прага куће војводе Степе Степановића и бршљана са гроба војводе  Радомира Путника , све заједно чинећи на слици узвишену реч   СРБИЈА .  

Деценијама држећи у себи идеју за ову слику , њен аутор је у њу уткао свој смисао за симболе и прецизност .  Ту је јасна патња , крик  без гласа и мимике , тела које је као распето на невидљивом крсту . Рембрантовски прецизна  ова  слика  јесте „Анатомија једног бола“ . Бола једне младости , бола за породицом , бола за Отаџбином.  Бол који се лечи Молитвом и Надом.    

На другој страни слике , колаж о Великом рату : ауторова родољубива  песма написана бојићевским стилом , запис о српским гробљима  која су ван граница Србије  , хинмична „Тамо далеко“ и огроман Именослов – неколико стотина старих српских имена , мученика који почивају у миру Јонског мора .

Ауторово објашњење за сачињавање Именослова је исказ вековне народне мудрости : име је од кума , а кум је од Бога ! Свако то старо име  враћа нас у то доба страдања, где се често губила линија између живота и смрти .

Између групе имена често су постављене заједно по две шкољке  са крфске обале – да би онај ко данас тражи име свог претка показао своју везу са прошлошћу. Лептири који су  насликани представљају душе умрлих мученика , који лете између тих старих и помало архаичних имена.

Ауторове речи , потресно звуче : „ А Грци, као да су нас од Бога  чекали. Добротом и племенитошћу су нас на вечито задужили , имена тих српских јунака и мученика и данас се тамо не заборављају .“

У знак поштовања и  жалости  за српским мученицима који су сахрањени у дубинама Јонског мора поред острва Вида 1916.године , заставе поред слике су на пола копља .

Слика , са обе њене стране , искрени је израз ауторове душе . Осећања које она буди и подстиче спадају у ред најплеменитијих одраза човековог бића : саосећање са људском патњом и болом у тешком времену, времену  части и поноса .

 Важно је на крају  рећи : вољом историје , генерације смо које су биле осуђене на лаж и заблуду. Лоше сакривана , истина  је била помињана стидљиво, као да  су њени писци од ње бежали. Али , народно сећање јаче је од сваке лажи и забране . „ Глас народа – глас Божији “ .

Хтели су да нам украду понос. Нису успели. Победили смо. Ова грандиозна слика је ауторов допринос тој победи.

На  Видовдан , 28. јуна 2015.године.

Горан М. Петровић, адвокат београдски .

__________________________________________________________________________________________________
На Светог Луку , 31.октобра 2015.године , слику је благословио Патријарх  српски господин Иринеј
__________________________________________________________________________________________________

„ Na granici između danas i sutra leži mrtva straža onih koji su večni. Samo sećanje naše može da , kao mali talas , zaleluja njihov mir.
Srbija između dva sveta , onogog svog i onog tuđeg , sa kobnom postojanošću uvek izabere onaj svoj , težak , neizvestan , krivudav , ali svoj.
Mrtva straža Plave grobnice je granica dva sveta. Ostajemo zarobljeni svojom teškom istorijom i stalnom borbom za slobodu duše.
Večita straža mrtvih srpskih vojnika , kojim se i more divi, zalog je našeg postojanja .
Srbija između dva Vida – sveca i ostrva .
Srbija u duši.

Amin. „
Goran Petrović , 22.06.2015.godine , svom drugu Mirčetu , za prelepu sliku „Plava grobnica“ . 

 

Izrazavam svoju zahvalnost svojoj supruzi Mariji, Vladimiru Sotirovicu, Nenadu Anticu,

Nenadu Janićijevicu, Vladimiru Miliceviću,Lazaru Kneževiću, Goranu Petroviću, Predragu Novakoviću i mom kumu  Milošu Jovanovicu koji su mi nesebično pomogli da realizujem ovo sto sam decenijama nosio u sebi.

M. Radović